Feeds:
Чланци
Коментари

…MOLIM TE da pročitaš ovo. Do mene je stiglo mejlom. Obzirom na situaciju, info želim da podelim sa svima.

Nedavno je jedna žena umrla pod apsurdnim uslovima: pila je piće iz limenke, kada je bila na Ženevskom jezeru! Nakon toga dopremljena je u Klinički centar u Lozani, a dva dana kasnije je umrla. Autopsija je pokazala da je umrla od „Leptospirose fulgurante“. Настави читање »

Advertisements

Četiri godine je prošlo… A nekad mi se učini da je samo četiri meseca prošlo. Vreme nije donelo zaborav, niti je umanjilo bol.

Pre tačno četiri godine me je ostavio. Bez pozdrava. Otišao je od mene, od svih nas…. Ništa nije ostavio… Osim sećanja. Настави читање »

Dok čekam da se nešto lepo desi

Nisam se kako treba kvalifikovala kao bloger, a već neopravdano izostajem. Stidim se! Ponekad mislim da ovaj blogosvet nije za mene. Volim ja da čitam vaše postove, vrlo rado komentarišem, ali u pisanju na ovim stranama nisam dosledna. Izgovaram se nedostatkom svega i svačega. Lažem sebe. Zbog čega ti nedostaci svega i svačega, nije ni meni jasno.

A mislila sam da pišem o interesantnim, aktuelnim stvarima. Bila vrlo motivisana. Želela da se priključim i podržim razne blogerske akcije. A onda jedva, nerado odustajala. Nisam se dotakla prepoštenih političara koji vrede za dve fotelje, odgovornih ministara koji „se ne osećaju odgovornim za dešavanja u svom resoru“, bolesnih manijaka koji uništavaju nevine mlade živote, kulturnog naroda naše Srbijice. Odlučila sam da ćutim. Govorila sam sebi: „Smiri se Senka! Mirna!“ i primirila sam se (privremeno). Ne vredi, znam da jezik ne mogu da držim vezan još dugo. „Otvoriću knjigu“ kad-tad.

Sad čekam da se desi nešto lepo pre toga. Želim da pišem o nečemu lepom. Potrebno mi je da se nešto lepo desi!

Samo su sećanja ostala

Setim ga se često. Setim se razgovora. Pogleda. Trenutaka. A onda sećanja počnu da me progone, muče.

Trudim da zaboravim, da izbrišem sećanja i učini mi se da uspevam u tome. A onda se vrate. Donesu ga kroz moje snove. Zaposednu moje misli… A možda nikada nije ni odlazio? Otišao je samo od mene fizički, iz srca mog i glave nije.

Настави читање »

Sasvim slučajno do mene je stigao e-mail studenta jedne cenjene beogradske visokoškolske ustanove sa pitanjem u vezi polaganja ispita i odgovor predmetnog profesora iste ustanove. Mogu reći da me je brzina odgovora veoma prijatno iznenadila, obzirom da je pitanje poslato preko diskusione grupe u petak u kasnim večernjim satima, da bih posle čitanja odgovora ostala u (blago rečeno) šokiranom stanju.

Unapred se izvinjavam zbog teksta u nastavku svim stručnim profesorima koji su spremni da svojim studentima prenesu znanje na nastavi, u terminima konsulatacija ili onima koji i van termina konsultacija pokušavaju da izađu u susret svojim studentima. A sve u cilju usavršavanja studenta i nadograđivanja studentovog znanja. Divim se tim divnim, nesebičnim ljudima i uverena sam da moje mišljenje dele i ostali studenti.

Sve je započelo kada je student poslao e-mail preko diskusione grupe smera pomenute ustanove sa molbom za pojašnjenjem skraćenice koja se pojavljuje u ispitnim pitanjima, a čije značenje nije mogao pronaći u knjizi. Zamolio je za pomoć članove grupe koji znaju odgovor. Posle svega 19 minuta dobio je odgovor od predmetnog profesora… Ne mogu opisati koliko me je pozitivno iznenadila brzina odgovora. Nemam običaj da pratim diskusije koje nisu vezane za moja interesovanja, ali zanimao me je odgovor na ovo pitanje. Ne znam zašto. Možda sam želela da čujem odgovor koji je tako brzo stigao, jer 19 minuta je svakako za respekt. Ali nije ni bitno zašto. Bitno je da sam pročitala odgovor i ostala šokirana. Evo i zašto… Настави читање »

Prosjački marketing

Na Trgu bana Jelačića u Zagrebu prose dva čoveka.
Ispred jednog piše: „Ja sam hrvatski borac, bez posla, pomozite“, a ispred drugog „Ja sam srpski borac, bez posla, pomozite“.
I tako prolaze dani, a prolaznici daju novac samo Hrvatu.
Jednom im priđe neka starija gospođa i pita Srbina:
– „A zašto ti ne prosiš u Beogradu, ovde nećeš ništa dobiti. Vidiš da svi daju novac našem (hrvatskom) borcu.“
I dade 10 kuna Hrvatu.
Ode gospođa, a „Srbin“ se okrene „Hrvatu“, pa kaže:
– „Jesi li je čuo bolan Haso, ona će nas da uči marketingu.“

Konačno i taj dan! Prođoše izbori na Voždovcu. Još samo da oforme vlast, a i to će biti dogodine, i nadam se da će sve proteći mirno i bez propagande do tada.

Bitno je da je i ta nedelja prošla. Sada ćemo mi napaćeni Voždovčani biti mirni. Nećemo morati da se provlačimo između stranačkih punktova i rovova da bismo došli do ulaza svojih zgrada. Nećemo morati da kopamo po  sandučićima,  među silnim propagandno-pljuvačkim papirima tipa „Mi smo pravi izbor!“ ili „Znate li kako političari iz one tamo stranke kradu?“, kako bismo pronašli račun za telefon ili struju. Neće nas saletati, uvaljivati nam blokčiće, olovke, ankete, papire, upaljače… Odbijala ja, hvala ne trebam blokčić, hvala lepo, ne pušim, a šta će mi onda upaljač? Ali ne, oni nisu odustali. Vrebali su iza drveća, kontejnera, motrili na ulaze. Saletali ljude, lepili se za njih i gnjavili i davili.

Raduju me mirna popodneva koja dolaze, kada se mogu opustiti kod kuće, bez da mi neki tamo stranački aktivisti vise na vratima kao slepi miševi. Ta mirna vremena činila su se kao davno prošlo vreme, jer trajala je predizborna kampanja, čini mi se jako dugo. Nisam morala da gledam TV, svaka stranka mi se lično predstavila – na ulaznim vratima! Želim da provedem mirno popodne, mirno nedeljno jutro, a ne da me neka tamo stranka zove u deset ujutru da bi me podsetila da trebam da glasam u toku dana, po mogućstvu za njih. Da izvršim svoju građansku dužnost. Znam ja šta je moja dužnost, HVALA LEPO!